MAĐARSKA, RUMUNIJA ILI BUGARSKA

Jesen je stigla a nisam uradio ono što sam zamislio. Nisam ispunio "normu". Postalo je hladno. Odlučujem kada i kuda bih da krenem; U Mađarsku, Rumuniji ili Bugarsku. Odluku ostavljam za kasnije jer moram spremiti stvari za putovanje biciklom. Biće to pravi avanturistički doživljaj. Nisam znao u šta se upuštam. Pisao sam svom društvu na Fb da ako neko želi krene sa mnom biciklom na put. Sada sam imao i sponzora ne za kobasice i druge specijalitete već da mogu da stanem kad mi se prohte i popijem kafu ili čaj. Hvala ti Krajičinoviću na tome. To mi je značilo mnogo. I drugi su pokušali da kažu: "Napred Joco". Nihova imena ću objaviti. Ali Stevan je jedan. Dan koji sam odredio za mene je bio veoma je značajan dan, četvrtak. Poseban četvrtak. Moje odredište, mesto u Rumuniji, Bran. Imao sam na početku biciklo-korpu koju sam napunio supama, kafama, salamama, pekmezom, slaninom... Jel još nešto fali. Ne. Dobro je. Otisnuh se pedalama na voljenim biciklu u nepoznatu Rumuniju. Drakulin dvorac u Branu... 626 km.. U stvari, ako i ne stignem bar sam pokušao. Prvi deo puta je vodio preko Sombora. Živko i Spomenka su mi dali jabuka i grožđa, nek mi se nađe. U Kljajicevu sam morao da zastanem. Didi, moj školski, mi je priredio gozbu.

Malo sam se bio i uplašio oće li tako biti skroz, celim putem, jer neću moći nositi darove. U Krivaji dok sam odmarao biciklo i stražnjicu naiđe neki čikica. Sad, nije čikica ako uzmem moje godine, ali čikica. Jesi li žedan - upita me? Da - rekoh. Jesi li možda i gladan? Jesam - opet prozborim. Uđi, da na put ne ideš ko pokiso miš. Zove on svoju ženu a sarma je bila spremljena. Dobih dve velike sarme, dva soka i... tu stadoh, jer je već bilo poprilično kasno. Nisam ni kafu popio. Za razliku od prethodnog putovanja odlučih se da popijem čaj, na Stevanov račun, u Bačkoj Topoli, u prosvetnom klubu. Noć samo što nije, pa odlučih da iza Bačke Topole, kod kuće nekog trgovačkog predstavnika, zanoćim. Ali nije moglo da prođe opet bez večere.
Čaba Morvai, moj domaćin, iznosi pun tanjir sa mesom, kupus salatu i hleb. Mislim se, samo bi mi falilo da se ugojim. Ko će onda da pedala?

VALCANI

Osvanuo je i sledeći dan a ja sam bio daleko od granice. Nekako mi je to jutro bilo tužno. Bez nekog velikog razloga, jednostavno, tužno.

Granica Rumunije je bila daleko, a i sama rumunija je bila za mene nepoznata zemlja. Pomisao na granicu me malo uplašila. Nisam imao neki određeni razlog za strah, no sve jedno bio je tu, strah. Dok sam uređivao šator dolazi gosn Čaba i donosi novu količinu mesa ostalog od srpke slave na kojoj je bio u gostima I sa koje su ga domaćini ispratili sa punom torbom za pozdrav. Ja sam bio u Transilvaniji - reče on. Podseća malo na Sloveniju. Lepo je tamo. Brda i doline, puno reka. Ako se budeš vraćao ovim putem slobodno navrati. Naći će se i soba za tebe. Navrati opet, reče Čaba i ja sam znao da u okolini Bačke Topole imam prijatelja. Izmenjasmo Fb adrese i lagano sam krenu. Vozio sam oko četrdeset kilometara i bilo mi je dosta za taj dan. Vozio sam tačno po planu, tri sata, ali šta ću kad sam se umorio. Senta. Odlučih da to bude mesto gde ću ručati, pa sam seo u obližnji park. Sentu nisam imao prilike da vidim pa sam iskoristio priliku da je malo pogledam. Neću mnogo i malo će biti dovoljno. Na kraju, vožnja biciklom je i upoznavanje mesta a Senta je bila rodno mesto Stevana Sremca i Jovana Đorđevića, pisca himne.
Neke devojke, koje su se tu zadesile, radoznalo me počele propitivati; odakle idem, kuda, i šta je moj motiv. Deco, možda od kuda i nije interesanto jer je blizu, a kuda mogu samo da vas lažem jer ne znam kuda zasigurno. Možda tamo...a možda i tamo.. Imao sam više ciljeva koje je valjalo postići. Shvatio sam da sam bio sam preumoran. Tu mi je Stevina donacija puno pomogla. Sedoh u jedan restorančić na miru da popijem kafu, a uz kafu i da razmislim Kafa mi je baš prijala i okrepila me. Krenuo sam dalje, ka Čoki i prema manjem prelazu Valcani. Usput nisam susreo nikoga, a bio sam i jedini na carinskom prelazu. Već po običaju nije me ni pogledao ni jedan od carinika, ni naš, a ni njihov. Eto, šta da se radi. Vidi se da nisam interesantan. Kako sam odvozao celih 65 km odlučih se za noćenje u Valcaniju. Našao sam mesto pored groblja i tamam sam večerao kad ispred mene policija. Neko me je prijavo ili možda i nije ali policija je tu. Skoro petnaest minuta su me ispitivali, tako da sam video da sam ipak interesantan. Migranti, to im je bio cilj. Kada su se uverili da nemam nikoga, da ne mogu nikoga ni sakriti, da nisam iz te priče, vratiše mi dokumente i poželeše dobro spavanje. To je bilo moje prvo spavanje u Rumuniji.

TIMISOARA

Prvi put u Rumuniji. Kolko juče, bio sam prvi put u Albaniji, pa onda prvi put u Grčkoj, a sutra...možda... a možda i ne. Ko zna...

 Bicikl je spreman za pedaliranje. Pun i potrebnih i nepotrebnih stvari. Mislim da će izgled bicikla kao sada odgovarati potrebama buduće vožnje. Gde, još nisam odlučio ali neka se zna da sad uz male ispravke mogu svugde da krenem.
Da se vratim u stvarnost, u Rumuniju. Rumunija, zemlja velika, Valcani mesto malo.
Naspavan i sit od svih onih slavskih đakonija. Šta da se radi, da krenem mora se. Ako ležim onda ne idu kilometri, ako se pokrenem, verovatno ću stići gde sam krenuo. A krenuo sam, sećate se, u dvorac grofa Drakule. A dotle, ima još kilometara i kilometara. Preko četristo.
Pošto je bio lep dan za razliku od juče malo ću i pogledati sela kroz koja prilazim, malo ću se i družiti sa Rumunima i ako neznam ama baš ni reci rumunskog. Čak i reč "šator" sam zaboravio kako se kaže. Imam je u mobilnom ali mi ne treba. Do Temišvara ima dosta sela, ali u jednom naiđoh na mnogo sveta. Bio je vašar. Odložih bicikl i odoh pravo na vašar. Nisam bio raspoložen za kupovinom već sam bio radoznao da vidim šta ima, a bilo ga je ko i kod nas.
Cene....pih....ko i kod nas. Četiri i po leva, jedan evro, sto dvadeset dinara. Ništa se mi i rumuni nismo razlikovali. Ništa. Čak ni plate koje sam uspeo da saznam od radnika koji su me pozvali na piće. Saznao sam i ime mesta. Sannikolau Mare. Popio sam piće i kafu i mada na poziv da sedim ipak sam se oprostio. Put je dugačak, a ja oran za vožnju. No, to je tako u početku. Međutim što sam više na drumu to sam i normalno, umorniji. Ispred Temišvara nađoh idealno mesto gde sam mogao da otvorim šator i da pošto sam stigao ranije spremim dobru večeru.

LUGOJ

U Temišvaru sam nažalost, ostao bez moje mobilne kamere. Jednostavno nije radila. A hteo sam da snimim i stare i nove zgrade, napravljene za Čaušeskove, a i posle njegove vladavine, spomenik na kome su slova već dobila rđu, stare zgrade, kako su to građene, balkone.... Sve je bilo čudno sagrađeno. Kao da cementa nije bilo. Ostala je samo armatura. Malter sav otpao.
Nemam primedbe na novoizgrađene zgrade., međutim, videće se za 20-30 godina, jesu li one kvalitetno građene. Eto ja krenuo u obilazak Temišvara. Doručakovao sam u centru grada. Veliki im je centar. Lep. Ne znam da li me podseća na bilo koji grad u kome sam bio. Idući dalje vidim da to nije sve. Ima u Temišvaru još toga da se vidi. Kad sam stigao do crkve presretne me jedan gospodin i pita; odakle, kuda, zašto? Upustih se u razgovor. Na kraju sam morao da odem do njega, da popijem kafu, da doručkujem. A on beše gej. Prvo mi je pričao da je u penziji i da zarađuje kao maser, a kada mi je to rekao donese i neko ulje da me namaže. E pa nisam mu se dao. Pobegoh glavom bez obzira. Gosn Lozar izvinte me. A za Rumuniju mi rekoše "pazi se žena. Hoće da naplaćuju." I ja sam se pazio žena a umalo da nastradam od muškarca. Pedaliranje je najbolji odmor od svega što me spopada tokom dana. Pedaliranje me opušta. Kada pedaliram, ne razmišljam. I gle, evo sledećeg većeg grada. Stigao sam u Lugoj. Sad, nemojte me kriviti za imena gradova. Imaju ona neke crtice, iznad, ispod, pa se Lugoj zove Lugož ili Lugoš. Veče je već padalo pa sam morao da se snađem za spavanje. Slepa ulica, odlično. Zadnja kuća, odlično. Pozvonih i pojavi se baka a za njom i dedica. Sad rumunski nisam znao, ali ona poče na nemačkom. Oni su bili Deutsch po prezimenu. Nemačka nacionalna manjina. I gle čuda, i nemački mi krenuo. Pa valjda sam i ja neki nemac koji nije na vreme učio nemački ali ga znam. Onako... Da li mogu da postavim šator – upitah, a to je bilo redovno pitanje koje sam svugde postavljo. Ovog puta na nemačkom. Kada su videli bicikl, kada su videli šator, kada su videli mene pitanje je bilo suvišno. Već sam stekao simpatiju. Da, kako da ne. I to kod nas u kući. Da nije malo hladno u šatoru? Ne, nije - odgovorio sam. I počeo sam da pravim mesto gde ću prespavati. Čaj je stigao odmah, posle i poziv da večeram kod njih.
                            SLIKA NEMA JER NI KAMERA NIJE RADILA. ZELENA SLIKA. A BAŠ MI JE ŽAO JER SAM O TEMIŠVARU IMAO POGREŠNO MIŠLJENJE. ŠTA ĆEŠ. SADA ZNAM.

COSEVITA

 Lugoj. Jutro. 8 sati. Izlazi rođak bake i iznosi konzere i kafu, a jaja mi je pripremila baka i skuvala kafu.
Baka i njen muž su me ispratili. Uzeo sam njihovu adresu i moraću da im se javim, da im zahvalim na gostoprimstvu. Bilo je lepo jutro. Mene je mučio moj telefon. Stalno sam imao zeleni ekran i nisam mogao ništa da snimam. Reših da se požalim mojoj vezi iz Sombora odakle sam brzo dobio uputstva šta da uradim posle čga je telefon proradio normalno. Nisam baš slikao Lugoj jer sa bio na kraju mesta. Nastavio sam sa pedaliranjem. U međuvremenu vreme se totalno promenulo. Oblaci su se nadvili. Kiša je počela da pada. Morao sam da se zaustavim u nekom mestu po imenu Cosevita. Prva kuća i nikog nema. Druga, izlazi žena. Ja već rumuski govorim, šator, mogu li ga postaviti. Saslušala me i kaže; "Idem po muža, odmah ću doći." To što mi je rekla ja sam tako razumeo. I ona izlazi sa mužem, koji me dočekao kao božanstvo iz inostranstva. Odveo me je do kuće gde ću moći da spavam, njegova kuća koja je bila prazna. I rekao je da čim se smestim dođem kod njih da se upoznamo. Tako, sedim kod njega, pričamo o svemu a žena sprema večeru. Moram ipak priznati da se jelo baš ne razlikuje od našeg. Mislio sam, ali paprikaš je paprikaš, kod nas ili kod njih. Petru, rekao je da se zove. Radio sam, sad sam penzioner i imam 200 e penziju. Žena nije radila nigde. Imam devojku, ćerku koja radi u Temišvaru. A ti, šta radiš ti - upita me. E, ja sam isto penzioner. I penzija je slična, ali sam rešio da se provozam dok ne dođe zima - odgovorih. Posle večere krenuh na spavanje. Petru mi je rekao da ujutro dođem da se okupam i na doručak.

DEVA

Jutarnje kupanje i brijanje kod Bublea Petru. Doručak u Coseviti. Interesanto, ni jednu reč nisam znao ali sam sve razumeo. Petru ili Petar a meni je svejedno, bio je u Vukovaru na svadbi, pa kako su igrali, pa kolika mi je penzija, pa da imaju ćerku u Temišvaru...Sve sam razumeo. Ali je došlo vreme da se rastanemo.
Ja na moj bicikl i na put. Put neće biti dugačak jer sam krenuo vrlo kasno. Put biciklom se svodi na iste stvari. Pedaliranje. I to dok mi ne dosadi. A kad mi dosadi idemo ispočetka. A kad mi i to dosadi onda dolazi ručak. Sada za ručak imam...reših da načnem ribu koju sam dobio u Lugoju. Ilia je bilo malo mesto gde sam se zadržao da se odmorim. Šteta, kiša je padala. Mislim da je mesto ok, ali...čekali su me pedeset kilometara do Deva. Deva je bilo jedno oveće mesto koje ima tvrđavu na vrhu brda. Sutra ću je posetiti. Bila je lepa noć. Nisam našao neko zgodno mesto mesto za spavanje. Ugledah neku crkvu nedaleko I uđoh u nju da vidim ima nekoga. Bila je tu neka žena koja me me uputila na nekog niskog debeljuškastog gospodina. Kako nisam znao Rumunski, ali nisam znao ni Mađarski kojim je on govorio, ipak sam razumeo da me je uputio na ljude preko puta crkve. Pojma nemam kako sam sve ovo razumeo, ali jesam.
Otišao sam preko puta i ušao u neku veliku prostoriju puno stolova, a među stolovima folklor. Igraju ga deca. Mađarski folklor. I sad ja počinjem priču sa osobljem. Došla i voditeljica folklora. Priča engleski. E sad mi je lakše. Nemam gde da prespavam pa ako ima neko mesto da mi preporučite- rekoh. Sačekajte ovde - odgovori mi, sad će doći žena i pokazaće vam. Jeste li gladni - pita me ona? I, ni pet ni šest, već se stvori na stolu kuvano jelo i to moram da priznam, odlično. Posle večere čekala me je žena koja me je odvela u lepu prostoriju pored crkve gde sam se okupao i legao i odmah umoran zaspao.

VINTU DE JOS

Bilo je kišovito jutro u Devi. Doručak je bio u crkvenoj kući, a za 
doručak,  mleko, puter, kobasica i zemička.
Posle doručka  gledao sam unaokolo,  kome treba da se zahvalim... Shvatim, nikom. Valjda je to tako normalno ako jedeš u crkvenoj kući.
 Zahvalih se kuvarici  jer sam .jedino njoj i mogao da kažem hvala. Drugog  nikog nije bilo.  Krenuh dalje na put.

Deva nije veliki grad. Ima oko 60000 stanvnika koji žive od rudnika bakra i andezita. Leži na obali reke Mureš. Iznad nje je razrušeni dvorac koji je sinoć, kada sam dolazio,  bio osvetljen.
Dvorac iznad Deve me je privukao. Krenuo sam da ga istražim, međutim bio je zatvoren. Šta ću,  nego da nastavim svoj put dalje.

Hteo sam da stignem u Sebeš, ali nije mi se dalo. Kiša mi je  padajući usporila vožnju i raskvasila cipele.
E sad, što mi je usporila vožnju to i nije neka stvar, ali mokre cipele. Jedna cipela je pukla. Bio mi je  to prvi slučaj da mi u vožnji pukne cipela..

Sutra ću morati u kupovinu, a moj saldo će se smanjiiti. I džabe što sam spavao kod Petra i džabe što sam spavao kod Deuscha i džabe hrane koju su mi dali kada sutra morada se istrošim   kupovinom cipela.
Imao sam neplanirani izdatak.
Zaustavio sam se  ispred neke kuće, iz koje  je izašla mlada žena.Nije znala ni jedan drugi jezik osim Rumunskog. Bila je veoma lepa. Zvala se Cornelu.

 Kada sam, kasnije, tražio na internetu značenje njenog imena,  nisam mogao da ga nađem. Jednostavno, nije postojalo.
Ona mi je pronašla mesto za spavanje kod njenog prijatelja ili rodjaka, nisam baš razumeo. On je   imao kuću, nedovršenu, pa smo spavali u podrumu. Ipak, nije kišilo i nije bilo hladno.

 Nisam zapamtio njegovo ime,   ali mi je ostalo u sećanju  da želi da ide u Austriju i da ruši stabla, kao što je i ovde radio. Bio je  profesiopnalni obarač stabala, drvoseča.
 Pokazao mi je svoje cipele, cipele kakve sam hteo i ja da imam, Caterpillar. I tako sam proveo noć u Vintu De Jos.