VALCANI

Osvanuo je i sledeći dan a ja sam bio daleko od granice. Nekako mi je to jutro bilo tužno. Bez nekog velikog razloga, jednostavno, tužno.

Granica Rumunije je bila daleko, a i sama rumunija je bila za mene nepoznata zemlja. Pomisao na granicu me malo uplašila. Nisam imao neki određeni razlog za strah, no sve jedno bio je tu, strah. Dok sam uređivao šator dolazi gosn Čaba i donosi novu količinu mesa ostalog od srpke slave na kojoj je bio u gostima I sa koje su ga domaćini ispratili sa punom torbom za pozdrav. Ja sam bio u Transilvaniji - reče on. Podseća malo na Sloveniju. Lepo je tamo. Brda i doline, puno reka. Ako se budeš vraćao ovim putem slobodno navrati. Naći će se i soba za tebe. Navrati opet, reče Čaba i ja sam znao da u okolini Bačke Topole imam prijatelja. Izmenjasmo Fb adrese i lagano sam krenu. Vozio sam oko četrdeset kilometara i bilo mi je dosta za taj dan. Vozio sam tačno po planu, tri sata, ali šta ću kad sam se umorio. Senta. Odlučih da to bude mesto gde ću ručati, pa sam seo u obližnji park. Sentu nisam imao prilike da vidim pa sam iskoristio priliku da je malo pogledam. Neću mnogo i malo će biti dovoljno. Na kraju, vožnja biciklom je i upoznavanje mesta a Senta je bila rodno mesto Stevana Sremca i Jovana Đorđevića, pisca himne.
Neke devojke, koje su se tu zadesile, radoznalo me počele propitivati; odakle idem, kuda, i šta je moj motiv. Deco, možda od kuda i nije interesanto jer je blizu, a kuda mogu samo da vas lažem jer ne znam kuda zasigurno. Možda tamo...a možda i tamo.. Imao sam više ciljeva koje je valjalo postići. Shvatio sam da sam bio sam preumoran. Tu mi je Stevina donacija puno pomogla. Sedoh u jedan restorančić na miru da popijem kafu, a uz kafu i da razmislim Kafa mi je baš prijala i okrepila me. Krenuo sam dalje, ka Čoki i prema manjem prelazu Valcani. Usput nisam susreo nikoga, a bio sam i jedini na carinskom prelazu. Već po običaju nije me ni pogledao ni jedan od carinika, ni naš, a ni njihov. Eto, šta da se radi. Vidi se da nisam interesantan. Kako sam odvozao celih 65 km odlučih se za noćenje u Valcaniju. Našao sam mesto pored groblja i tamam sam večerao kad ispred mene policija. Neko me je prijavo ili možda i nije ali policija je tu. Skoro petnaest minuta su me ispitivali, tako da sam video da sam ipak interesantan. Migranti, to im je bio cilj. Kada su se uverili da nemam nikoga, da ne mogu nikoga ni sakriti, da nisam iz te priče, vratiše mi dokumente i poželeše dobro spavanje. To je bilo moje prvo spavanje u Rumuniji.