VINTU DE JOS

Bilo je kišovito jutro u Devi. Doručak je bio u crkvenoj kući, a za 
doručak,  mleko, puter, kobasica i zemička.
Posle doručka  gledao sam unaokolo,  kome treba da se zahvalim... Shvatim, nikom. Valjda je to tako normalno ako jedeš u crkvenoj kući.
 Zahvalih se kuvarici  jer sam .jedino njoj i mogao da kažem hvala. Drugog  nikog nije bilo.  Krenuh dalje na put.

Deva nije veliki grad. Ima oko 60000 stanvnika koji žive od rudnika bakra i andezita. Leži na obali reke Mureš. Iznad nje je razrušeni dvorac koji je sinoć, kada sam dolazio,  bio osvetljen.
Dvorac iznad Deve me je privukao. Krenuo sam da ga istražim, međutim bio je zatvoren. Šta ću,  nego da nastavim svoj put dalje.

Hteo sam da stignem u Sebeš, ali nije mi se dalo. Kiša mi je  padajući usporila vožnju i raskvasila cipele.
E sad, što mi je usporila vožnju to i nije neka stvar, ali mokre cipele. Jedna cipela je pukla. Bio mi je  to prvi slučaj da mi u vožnji pukne cipela..

Sutra ću morati u kupovinu, a moj saldo će se smanjiiti. I džabe što sam spavao kod Petra i džabe što sam spavao kod Deuscha i džabe hrane koju su mi dali kada sutra morada se istrošim   kupovinom cipela.
Imao sam neplanirani izdatak.
Zaustavio sam se  ispred neke kuće, iz koje  je izašla mlada žena.Nije znala ni jedan drugi jezik osim Rumunskog. Bila je veoma lepa. Zvala se Cornelu.

 Kada sam, kasnije, tražio na internetu značenje njenog imena,  nisam mogao da ga nađem. Jednostavno, nije postojalo.
Ona mi je pronašla mesto za spavanje kod njenog prijatelja ili rodjaka, nisam baš razumeo. On je   imao kuću, nedovršenu, pa smo spavali u podrumu. Ipak, nije kišilo i nije bilo hladno.

 Nisam zapamtio njegovo ime,   ali mi je ostalo u sećanju  da želi da ide u Austriju i da ruši stabla, kao što je i ovde radio. Bio je  profesiopnalni obarač stabala, drvoseča.
 Pokazao mi je svoje cipele, cipele kakve sam hteo i ja da imam, Caterpillar. I tako sam proveo noć u Vintu De Jos.