8 sati. Izlazi rođak bake i iznosi konzere i kafu, a jaja mi je pripremila baka i skuvala kafu. Baka i njen muž su me ispratili.
Uzeo sam njihovu adresu i moraću da im se javim, da im zahvalim na gostoprimstvu.
Bilo je lepo jutro. Mene je mučio moj telefon. Stalno sam imao zeleni ekran i nisam mogao ništa da snimam. Reših da se požalim mojoj vezi iz Sombora odakle sam brzo dobio uputstva šta da uradim posle čga je telefon proradio normalno.
Nisam baš slikao Lugoj jer sa bio na kraju mesta. Nastavio sam sa pedaliranjem.
U međuvremenu vreme se totalno promenulo. Oblaci su se nadvili. Kiša je počela da pada. Morao sam da se zaustavim u nekom mestu po imenu Cosevita. 
Prva kuća i nikog nema. Druga, izlazi žena. Ja već rumuski govorim, šator, mogu li ga postaviti. Saslušala me i kaže; "Idem po muža, odmah ću doći." 
To što mi je rekla ja sam tako razumeo. I ona izlazi sa mužem, koji me dočekao kao božanstvo iz inostranstva. Odveo me je do kuće gde ću moći da spavam, njegova kuća koja je bila prazna. I rekao je da čim se smestim dođem kod njih da se upoznamo. 
Tako, sedim kod njega, pričamo o svemu a žena sprema večeru. Moram ipak priznati da se jelo baš ne razlikuje od našeg. Mislio sam, ali paprikaš je paprikaš, kod nas ili kod njih. Petru, rekao je da se zove. 
Radio sam, sad sam penzioner i imam 200 e penziju. Žena nije radila nigde. Imam devojku, ćerku koja radi u Temišvaru. A ti, šta radiš ti - upita me.
E, ja sam isto penzioner. I penzija je slična, ali sam rešio da se provozam dok ne dođe zima - odgovorih. 
Posle večere krenuh na spavanje. Petru mi je rekao da ujutro dođem da se okupam i na doručak. 
Нема коментара:
Постави коментар