Doručak mi je prijao. U selu još nikoga. Svi još uvek spavaju.. Pa ako se po jutru dan poznaje onda danas nikog neću upoznati. Danas je vreme varljivo, malo sunca, malo kiše. Na svu sreću više sunca nego kiše. Fagaras je divan gradić ali ostaće samo jedan amaterski snimak dvorca kao uspomena. E Josipe, Josipe. Vreme je da naučiš malo o snimanju mobilnim telefonom.
Nisam mogao unutra u dvorac, jer je zatvoren, ali pronašao sam još jedan drugi dvorac koji sam po svemu sudeći prevideo.
Nastavio sam da vozim bicikl i vozeći sam u daljini ugledao prvo bicikl pa onda i vozača. Kako sam se približavao vidim da želi nešto da mi kaže. Prešao sam put u njegovom smeru i sačekao ga.
"Zdravo putniče" progovorih na engleskom.
"Zdravo" bio je njegov lakonski odgovor.
Misilo sam da će se na tome i završiti razgovor. Ali ne on reče; "Ja sam Jan. Profesionalni fotograf i biciklista. Evo me danas u Rumunij,i sutra u Srbiji, prekosutra u Hrvatskoj...
Već mnogo godina putujem na biciklu".
Tu smo se ispričali kao stari znanci. Na kraju, on reče "Ievo ti moja vizit karta, pa će mo se čuti kada dodješ kući".
Obojica smo astavsvoj put, svako na svoju stranu.
Ono po jutru se dan poznaje ne važi jer negde kod željezničke pruge sam se zaustavio jer je kiša počela da pada, sve jače i jače. Ugledao sam pored pruge kućicu i uputio se ka njoj. Pokucao sam na vrata.
"Dobar dan" prozborim dedi što je otvorio vrata.
"Dobro veče" odgovori on. Dobar dan sam naučio pa je to i zvučalo čudno. Ali ne smeta, na moje pitanje mogu li da podignem tu, kod njega svoj šator deda mi reče; "Ajde udji. Vidiš kako pada.Kada se malo zgreješ videćemo gde ćeš se semestiti".
To je bio stari čovek i reklo bi se u kasnim osamdesetim. Parkirao sam bicikl pod strehu i uđoh, a još s vrata njegova gospođa mi zažele dobrodošlicu; "Sedi do peći da se zagreješ", reče mi ona.
Čim sam seo alpočeh da skidam sa sebe jaknu pa džemper pa onda...jer kada vozite, obučete mnogo tog na sebe da vam nije zima, rekoh.
Ja sam radio za železnicu i tako dobio ovaj stan, reče deda.
Topao stan, prokomentarisah ja.
Kafa" upita me?
Može. Tako započeh jedno novo prijateljstvo.
Josip, kaže on. Ma odakle on zna moje ime
Da, Josip" i pogledam ga. Obije smo se nasmejali. On mi je rekao da slovo J nije tako a čita se kao J. Umeša se u razgovor i baba koja je već spremila jaja, hleba i salate, salate koju nisam mogao da ocenim od čega je.
Josip je uključio Tv pa smo gledali rijaliti šou. Nije važno što ja nisam razumeo, važno je bilo da gledam.
Kako je vreme odmicalo rekoh Josipu da bi mogao šator da montiram.
"Kakav šator. Ti ćeš spavati u gostinskoj sobi. Šator ostavi na biciklu a sve što imaš unesi, šeretski se nasmeja.
Нема коментара:
Постави коментар